уторак, 23. децембар 2014.

РЈЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА

Малој Љиљи рекоше
лутке њене двије:
Другарица нова
треба нам што прије!

Тад одлучи Љиља
да се хитно јави
баш фабрици оној
која лутке прави.

Да их зове телефоном,
да л` би била грешка,
ил` да писмо пише,
одлука је тешка.

Тад рјешење нађе
паметница мала,
па је на папиру
лутку нацртала.

среда, 10. децембар 2014.

НЕНАДАНИ РАСТАНАК

Једне ноћи вјетар,
и цијелога дана,
љуто кида лишће
са поспаних грана.


А лишће се малено
отима и не дâ,
док посљедњи пут
родитеља гледа.

А родитељ дрво
стреса се и њише,
лишће би да штити,
ал` нема га више.

субота, 29. новембар 2014.

КРАЂА

Отишла је Тања
да потражи брата,
оставила мало
одшкринута врата.

Тад је згоду за се
ухватила Цица,
најешће се зачас
сочних кобасица.

У два, у три скока
на столу се нађе:
Које ли ће парче
да буде најслађе?

И таман кад хтједе
да загризе мало,
нешто је са стола
уз ломљаву пало.

Уплашено скочи –
на под поглед баци,
од њушке до репа
прођоше је жмарци.

Са стола су пале
три кристалне чаше,
јер пазила није
куда репом маше.

У страху се силном
у бијег дивљи даде,
удари у лонац –
и он на под паде!

И још је у скоку
запела за вазу,
просула се вода
на Тањину стазу.

Па сад, ено, сједи
на тавану шупе,
и проклиње своје
поступке приглупе.

Казна ми не гине –
сама себи каза –
три чаше и лонац…
Ух, куд још и ваза!

Мјауче и тужно,
дубоко уздише:
Никада у крађу
нећу ићи више!

субота, 22. новембар 2014.

ЗЕКА И ВЈЕТАР

Сав уплашен скочи зека
из високе траве:
– Ко се мрдну? Шта то шушну?
Остадох без главе!


Насмија се на то вјетар:
– Стани – ја сам, зеко,
нити лисац, нити ловац
тебе није чек’о.

Тад љутито викну зека:
– Вјетре, с којим правом?
Хоћеш да ми срце стане
обузето стравом!?

– Опрости ми, драги зеко,
плашити те нисам хтио,
а не би ти нашкодило
љубазнији кад би био.

А ја нисам крив ни за то
што ти храброст фали,
рече зеки мудри вјетар
па даље настави.

понедељак, 3. новембар 2014.

ХРАБРОСТ

Драги тата,
морам хитно
да ти причам
нешто битно.


За храброст ме
питат’ немој,
кад знаш добро
да сам херој!

Знаш и да сам
дјечак јак,
ал’ ме мало
мучи мрак.

Не плашим се,
али, ето,
сваку ноћ је
под креветом.

Не мисли да
плаше мене
крај прозора
оне сјене!

А мало ми
не да мира
то што ми
у орман дира.

Па те молим,
драги тата,
да одшкринеш
мало врата.

Знаш да нисам
Кукавица,
ал’ треба ми
и лампица.

Јер другови
кажу моји
да се свјетла
тај мрак боји.

среда, 29. октобар 2014.

ДОСАДНА КИША

Крај позора љута Нада
грди кишу што још пада.

- Е већ ми је свега доста -
данима у кући оста’!

Па да ли ће љето више
да дође од ове кише!?

Зар ти, кишо, јасно није?
Ја хоћу да сунце грије,

Хоћу да свуд пчеле зује,
да се цвркут птица чује…

Зар треба да цијелог љета
по кући се само шета!?

Знаш да моју маму мучи
кад по кући неко трчи...

Ево молим, ако треба,
за бар мало ведрог неба…

Дај већ, кишо, све то схвати,
и на јесен нам се врати!

четвртак, 23. октобар 2014.

ПРВИ САСТАНАК

Љутила се Сњежа
на сат кућни стари,
јер за жеље њене
он неће да мари.


Он баш иде споро,
као какав дједа,
на нервозну Сњежу
уопште не гледа.

Можда би журио
само кад би знао,
да је битан договор –
Сњежин с Ацом пао.

Њу васцијели дан
слатке бриге муче –
тај састанак што је
заказала јуче.

А баш отад вријеме
као да је стало –
неће сат да жури,
ама баш нимало.

И док Сњежа гунђа,
дури се и љути,
у чекању споро
пролазе минути.

Али ипак вријеме,
то некако прође
и сва срећна Сњежа,
на састанак пође.

И отада свима,
позната је ствар –
Сњежана и Ацо
заљубљен су пар.

понедељак, 20. октобар 2014.

ЗАНЕСЕНИ МАЧАК

Жалио се Ацо
свом другару Јови
како његов мачак
мишеве не лови.


– Мишеви му, Јово,
скачу преко репа,
а он – само гледа,
мјесто да их шчепа.

Данима се лицка,
дотјерује, глади,
неће млади даса
ништа да уради.

– Мука је велика,
Ацо, стари друже,
ко зна какве мисли
по глави му круже.

– Заљубљен је, Јово,
није му до рада,
сад његовим срцем
нека мачка влада.

Ал’ ипак му праштам –
нека глади брке,
јер знам и ја шта су
те љубавне муке.

недеља, 19. октобар 2014.

ЗНАТИЖЕЉА

Питао је унук
свога дједа Саву:
– Зашто Сунце нема
боју тамноплаву?


Ил` када би Мјесец
ноћу црвен био,
да ли би он тада
на небу се сиј`о?

Ил` да могу звјездице
да се зазелене,
да л` би која у госте
дошла тад код мене?

Тад се дједа замисли,
па одговор скрати:
– Питаћемо тату
кад се кући врати.

субота, 18. октобар 2014.

РАЗИГРАНИ ПЈЕСНИК

Ко ће, дјецо, од вас знати
гдје то крава ручак кува,
гдје кокошка џемпер плете,
а гдје слона љуби бува.


Ил’ гдје вјетар гласно прича
да миш мачку у лов води,
да у бари на локвању
удвара се жаба роди.

Или зашто баке, деке
увијек траже такво мјесто,
гдје ће унук ил` унука
имат` прави царски престо.

Или зашто пјесник радо
долази у сваку школу,
да разигра дјецу, машту
и открије тајну своју.

уторак, 14. октобар 2014.

ДВА ДРУГА

– Мишо, друже, пријатељу,
велику сад имам жељу…
На бициклу дај ми круг,
ил’ ти нећу бити друг!


– Зар се тако нешто тражи?
Уцјена ти та не важи!
Е, не дам ти један круг,
не треба ми такав друг!

Нит’ се тако тражи круг,
нит’ се тако тјера друг!
Не грубо и наопако –
већ све лијепо и полако.

петак, 10. октобар 2014.

ПЉУСАК

Стоји облак
насред неба,
па кȏ стари
ловац вреба


на кога ће
кап да баци –
да л’ на носић
оном браци,

ил’ на сукњу
оној секи,
ил’ на шешир
сиједом деки,

ил’ да само
стоји, ћути,
и да никог
не наљути.

Тад наједном,
са висина,
просу пљусак
он по свима.

четвртак, 9. октобар 2014.

ВЕЛИКИ ОДМОР

Замислите, дјецо, ово,
школом трчи једно слово,
за њим трче броја два,
а за њима ви и ја.


Ко ће кога сада стићи,
ко ће први коме прићи,
слово броју ил` број слову,
да почнемо игру нову.

петак, 3. октобар 2014.

КАД СЕ ПРЕТЈЕРА

У шумици,
поред пута,
један зеко
тужан лута.


Ту је синоћ
јео, пио,
па се јадан
изгубио.

среда, 1. октобар 2014.

КАКО ТРЕБА

Не приличи једном ђаку
да на часу жваће жваку,
да галами и да псује,
учитеља не поштује.


Да не учи када треба,
да невоље стално вреба,
да задаћу избјегава,
ни да насред часа спава.

И да ријечи се не троше
само на то што је лоше,
треба рећи да сви знају
како да се понашају.

Прије звона – јутро свако
доћ’ се мора баш полако,
без тркања и галаме,
кȏ господа, младе даме.

Кад час почне пажљив бити,
учитеља не љутити,
да се лијепо све научи –
о, како то лијепо звучи.

понедељак, 22. септембар 2014.

ШКОЛСКА ЗГОДА

У разреду крај прозора
сједи једна љупка Зора,
па крајичком ока гледа
како лопту шута Чеда.

Тај враголан кад год стигне
плавим оком њој намигне,
зато Зора и не хаје
што час школски траје, траје.


Ал’ та игра слатка мила
учи већ је досадила,
па кажњена бјеше Зора
премјештајем од прозора.

петак, 19. септембар 2014.

ЛОВ

Крену лисац баш у лов,
па обуче капут нов,
пушку он на раме стави,
и накриви шешир стари.

По шуми се дуго скит`о,
за зечеве свуд` је пит`о,
у све рупе завирив`о,
ал` не нађе ништа живо.

А кад крену гладан кући,
све зечеве проклињући,
зачу тада неко свира,
чини му се, са шешира.

Хитро с главе шешир скиде,
шта ли му то очи виде,
то се један зечић мали,
са гитаром важан прави.

На нишан он зеца стави,
већ је спреман да опали,
ал` ето му сад проблема,
он у пушци метка нема.

Паника га хвата тресе,
зец га зове да заплеше,
па у жице вјешто туче,
лисац поче да мјауче.

понедељак, 15. септембар 2014.

САРИН ПРОБЛЕМ

Дошла је из школе Сара
па са мамом разговара:
– Кажи мами, чедо мило,
шта се све у школи збило?


– Задаћа је тачна била,
на час нисам закаснила,
из природе добих пет,
на ликовном цртах цвијет.

И од данас – да знаш, мама,
сједим са дјевојчицама,
јер онакво понашање
не подносим код Немање.

Баш не схватам шта га вуче
с дјечацима да се туче,
ни шта му то не да мира,
па другаре малетретира

И зато сам – јер сам дама,
жељела да сједим сама,
па сам рекла учитељу
зашто имам такву жељу.

Учитељ је размислио,
па је онда одлучио:
– Ти са Каћом, Саро, сједи,
а Немањи казна слиједи.

петак, 12. септембар 2014.

НАЈБОЉИ ЛОВАЦ

- Ја сам чуо, драги дједе,
да си некад ловац био,
а зашто то више ниси
сад бих радо знати хтио.

- У праву си, мој унуче ,
бијах ловац ја без мане,
а што данас више нисам
криво јесте једно лане.


- Како лане, дједе драги,
кад је тако њежно мило,
шта је оно храбром ловцу
тако страшно учинило?

- Гледало ме уплашено
окицама црним својим
и њима ми – ко да рече:
- Ја се тебе ловче бојим!

- Од истине страшне такве
заплакаше очи моје,
и ланету тад обећах
с ловом мојим готово је.

недеља, 7. септембар 2014.

САЊИНА ТАЈНА

У наручје вјетра дах
и у њедра цвјетни прах,
а у очи сунца зраке
што виркају кроз облаке.

А у уши цвркут птице,
те шарене пјевачице,
ухватила Сања мала,
па кȏ тајну закључала.


Пустиће их кад се смрачи,
кад се небо наоблачи,
па ће онда све још више
да се сија и мирише.

субота, 6. септембар 2014.

СВАЂА

Усред игре поче свађа,
вучко лију лоптом гађа,
погоди је посред чела,
на земљу је лија сјела.

И лија се окуражи,
за гађање штогод тражи,
дохвати се пале крушке,
спуца вука усред њушке.


Плаче вук, и лија плаче…
Кога ли сад боли јаче?
Ал’ тако је лијо, вуче
Без разлога кад се туче!

недеља, 31. август 2014.

ЛАКОМИСЛЕНОСТ

Била једном једна овца,
имала је много новца,
траву, сијено није јела,
радила је шта је хтјела.

Маму, тату, и не слуша,
цигарете, вино куша,
код куће је никад нема,
несташлуке увијек спрема.


Ал` кад младост брзо прође,
сиромаштво овци дође,
нико за њу ни не хаје,
не вриједи јој што се каје

уторак, 26. август 2014.

ПРВАЧИЋИ

Миш у школу пошао
са другаром патком
и још једном веселом,
распјеваном мачком.

Сви радосно трче
да стигну на вријеме,
само миш је нервозан,
сав дрхти од треме.


Зар се школи не радујеш,
питају другари,
ал` се на то расплака
тужно мишић мали.

Бојиш ли се можда,
упита га патак,
да твој уча није
неки стари мачак?

Баш то данас јесте
брига ми највећа,
зар да мени деси се
таква глупа срећа?

Ма не брини, друже,
утјеши га мачка,
наш учитељ биће
жирафа дугачка.

недеља, 24. август 2014.

ОТКРИВЕНА ТАЈНА

У дворишту бакином
дигле гуске грају,
чуле да се овца
спрема за удају.

Од комшија вјешто је
овца све то крила,
ал` се, ето, дозна
да се заручила.


Од тог дана с овном
по травњаку шета,
свадба биће, прича се,
крајем овог љета.

среда, 20. август 2014.

КОМЕ ТУЧА ТРЕБА

Десила се тешка свађа
у птичијем свијету,
започеше глупу тучу
два коса у лету.

И баш кад се птица
много других скупи,
дједа кос их кљуном
по главама лупи.


Прекините свађу,
ил` ћу оцу рећи,
од његове љутње
нећете утећи!

Смирише се браћа,
коме туча треба,
за све има довољно
мјеста испод неба.

уторак, 19. август 2014.

ДЈЕДОВА ПРИЧА

  Дједу Трифку 
С тугом неком у очима,
расприч`о се дједа стари,
како некад живјело се,
какви некад бјеху дари.

Сата, каже, није било,
будио га цвркут птице,
хладна вода са извора
умивала руке, лице.


Брзо, брзо, на посао
журиле су руке, ноге,
јутром сунце милује нас
и оре се пјесме многе.

А у свакој кући живи
слога, игра и весеље,
само хљеба, здравља, рада,
такве су тад биле жеље.

Прича мени сјетно дједа,
док поглед му негдје лута,
слутим да је опет дјечак,
бос, рашчупан, без капута.

недеља, 17. август 2014.

ЧУДНА ЛИ ЧУДА

Сред пустиње санта леда,
са ње пингвин кактус гледа,
око њега ту по трави,
жуту лију јашу мрави.

А на брду у долини,
вук за козу дом сачини,
комшије им овце старе,
плету оне споменаре.

На дрвету два су зеца,
један рибу с гране пеца,
други с пушком чека лава,
док мајка им хрче, спава.

Каква би то чуда била,
да се Аци нису снила,
и да јутро на помолу,
не зовну га тад у школу.

субота, 16. август 2014.

ЗИМСКА РАДОСТ

Прва, трећа, пета,
више им се не зна број,
те пахуље дјеци лете,
сада их је цијели рој.

Падају на шуме, њиве,
не бирају оне гдје ће,
одрасли их баш не воле,
ал` су дјеца пуна среће.


Одјећа се топла носи,
и дрвене санке, скије,
сви на снијегу игру воле,
ником сад до куће није.

Маме, тате потом дођу,
па веселу игру прате,
те уз смијех се раздрагано
у дјетињство на трен врате.

петак, 8. август 2014.

КИШОБРАН

Мало новца, бако,
за нешто бих хтио,
кажи да л’ од дједа
тражит’ бих га смио.

Ево јесен иде
сад ће магле, кише,
кишобран ми треба
баш од свега више.


Кабаницу имаш,
озбиљно ће бака,
кȏ створена она је
за торбу и ђака.

Ма, добра би, бако,
била кабаница,
кад би под њу стали
и ја и Милица.

Ал’ кад прва киша
с јесени се јави,
за нас двоје кишобран
биће избор прави.

четвртак, 7. август 2014.

БАКИНА ПРИЧА

Расприча се бака,
весело и живо,
како некад давно,
у школи је било.

Како свеске, оловке,
ил` бојице разне,
нико није имао,
осим справе важне.


А та справа бјеше
рачунаљка лака,
од дрвета направљена,
баш за сваког ђака.

И још табла дрвена,
зелена и мала,
са спужвом и кредом,
не, то није шала.

А у џепу носила се
једна кора хљеба,
кад у школи огладни се,
храна ђаку треба.

Прича тако бака
с осмијехом на лицу,
док за школу пакује
с унуком торбицу.

среда, 6. август 2014.

ЧУВЕНИ ДОКТОР

Доведе рода
другара врапца
на преглед баш код
доктора жапца.

Данас мој другар,
низашта крив,
докторе, једва
остаде жив.


Из локве воду
док он је пио
мета је лака
мачору био.

У два-три скока
мачак га шчепа,
те оста врабац
без пола репа.

Отад он стално
јеца и плаче,
учини нешто,
докторе жапче.

Е, то је, родо,
баш срећа права,
важно да врапцу
жива је глава.

А сад код меде,
молим те, иди,
шта ће са врапцем,
он нека види.

Присуство твоје
за ме је мучно,
бојим се нећу
поступит стручно.

субота, 2. август 2014.

МИШИЈА СРЕЋА

У шупици старој
спази мачка миша,
па кȏ ловац прави
на њега јуриша.

Ухвати га спретно,
у ваздух га баца,
е баш срца нема
та шарена маца.


А тај мишић тужни
једва да је жив,
да л` ће данас страдат`
ни дужан, ни крив.

Ма ваљда ће имат`
барем мало среће,
маца да га поједе
и хоће и неће.

До игре је мачки стало
и од ручка много више,
гле, као да хоће
да јој мишић збрише.

И кад маца опружи се
и на леђа леже,
зграби мишић прилику
па хитро побјеже.

четвртак, 31. јул 2014.

ПИТАЛИЦА

Кога то у шуми, дјецо,
увијек лоши гласи бију,
да ли зеца или вука,
да ли јежа или лију?

Ил` ко воли послије ручка
да умилно, слатко преде,
да л` мишеви или мачке,
да ли баке или дједе?


Ил` ко испод стрехе, дјецо,
вјешто кљуном гнијездо прави,
да ли су то можда врапци,
или вриједни мали мрави?

Ил` ко своју дјецу воли,
од свег срца грли, љуби,
да ли су то маме, тате,
ил` је можда неко други?

среда, 30. јул 2014.

КОД КУЋЕ ЈЕ НАЈЉЕПШЕ

Кад одлучи врабац
да крене на југ,
не знаде да пут ће
бити тако дуг.

Летио је летио
километар, два,
те одлучи нагло:
Нисам за пут ја!


Ма, остаћу овдје,
у свом малом селу,
храниће ме мрвама
дјеца зиму цијелу.

понедељак, 28. јул 2014.

СТАРИ ПРОБЛЕМ

Синоћ су у бари,
на локвању старом,
састанчиле жабе, 

гласно и са жаром.

Ма проблем их један
мучи ових дана,
враћају се роде,
слијећу са свих страна.


Зар су опет морале
ту крај баре доћи,
зар ни једно љето
неће без њих проћи?

Па да жабе доживе
слободу и срећу,
да без страха пливају,
скакућу и шећу.

субота, 26. јул 2014.

ЧИСТОТА

Шапни мени
сада свијете,
шта то краси
свако дијете.

Је л` то душа
чиста, мека,
која само
љубав чека?


Је л` то срце
што не крије,
да за мржњу
чуло није?

Ил` је маште
пуна глава,
жељна игре
и кад спава?

Ил` још тајна
нека има,
на тим плавим
небесима?

петак, 25. јул 2014.

ДУГА


Да ли знате, драга дјецо,
шта се јавља послије кише,
какве су то дивне боје,
које небо обгрлише.

Како се тај сликар зове,
што по небу боје слаже,
ако неко име знаде,
молим да га свима каже.


Ту сликара нема нигдје,
повика нам мала Дара,
то се небо само игра,
па по себи боје шара.

Није тако, драга Даро,
стидљиво се јави Гога,
све на свијету што постоји,
човјеку је дар од Бога.

четвртак, 24. јул 2014.

ОСТВАРЕНА ЖЕЉА


Кад се јутрос пробудио
један лептир мали,
одмах је примијетио:
Ма ту нешто фали!

И баш кад је почео
за лет да се спрема,
изненађен схвати
да му крила нема.


Страшна туга обузе га,
дјецо драга, мила,
да л` сте икад видјели
лептира без крила.

Док је тако тужан
сједио и плак`о,
један призор њега
изненади јако.

Умјесто да скаче
или водом плови,
жаба небом лети
и мушице лови.

Још га више зачуди,
дјецо драга, мила,
што на жабљим леђима
види своја крила.

Синоћ их је украла
док је лептир спав`о,
јер и жаба жељела је
летјети бар мало.

Испунивши жељу
да по небу лети,
жаба тихо, мајсторски,
на земљицу слети.

Па тад крила лептиру
врати драге воље,
јер у бари, каже,
живјети је боље.

среда, 23. јул 2014.

ЦАРСКА КРУНА

Снивао је маграц
врло чудне снове,
на разговор лав га
телефоном зове.

Досадило лаву
царство је и слава,
за круну је, каже,
магарећа глава.

Лав ће мјесто њега
и товар да носи,
а магарац с круном
нека се поноси.

И баш када круну
лав му своју стави,
магарац се збуњено
пробуди у штали.

уторак, 22. јул 2014.

САН

Баш у шуми, поред пања,
једна лија слатко сања,
да јој стижу гуске, патке,
а за њима коке слатке.

Збунила се, не зна шта би,
коју прво да уграби,
да л` би гуску или патку,
можда ипак коку слатку.


А кад на њих скочи вјешто,
десило се чудно нешто,
распрши се пусти сан,
под шапама лији ПАЊ.

понедељак, 21. јул 2014.

ЛОПТА

Шта би дјеца могла
да им лопте није,
кога би тад рука
ил’ нога да вије?

Зато треба хвала
рећи мудрој глави,
што најљепшу играчку
некада направи.

субота, 19. јул 2014.

ДАЈЕ СЕ НА ЗНАЊЕ

Слушајте ме пажљиво,
ово није шала,
свима Мира поручује:
Више нисам мала!

Шест година имам,
више нисам дијете,
на јесен ћу у школу,
чуј то добро, свијете!

Не купујте мени
више ни бомбоне,
радије бих ципеле,
сукњу, панталоне.

Од сад више не дам
да ме купа мама,
тата да ме облачи,
све ћу ја то сама.

Зато свима поручујем,
ово није шала:
Од сада сам велика,
нисам више мала!

петак, 18. јул 2014.

НЕЗГОДА

У шумици једној
настао је лом,
мишу на реп случајно
стаде стари слон.

Сви су чули миша
како болно плаче,
никад ништа није
бољело га јаче.

И доктори дошли,
па гледају миша,
кажу реп је добро,
те се он утиша.

Полиција стигла
да слона испита,
зашто он по шуми
мора да се скита.

Пасош њему траже,
возачку и личну,
ал` слон грешку до сад
није им`о сличну.

Да л` ће казну писат`
ил` у затвор слати,
тај одговор мишић
њима ће сад дати.

Слона тужит` нећу
рад властитог мира,
извињење молим
и комадић сира.

среда, 16. јул 2014.

ВЈЕТРОВА ГРЕШКА

Јесте л` чули, дјецо,
најновије вијести,
одлучио вјетар
с букве лишће стрести.

Па се јадан мучио,
и снажно је дув`о,
ал` лишће се не да,
драго му је дрво.

Зар не видиш, вјетре,
да се љето смије,
да јул тек је почео,
да Сунце нас грије.

Схвати тада вјетар,
погрешно је доба,
ал` на јесен вратиће се
поново да проба.

уторак, 15. јул 2014.

ДА ЈЕ МЕНИ

Да је мени да у кревет
не одлазим баш у девет,
да је мени да су дани
увијек срећни, разиграни.

И још да је и то мени,
да јабука зарумени,
да порасте све до неба,
јер ми таква баш и треба.

Да је мени да се сања
нешто лијепо до свитања,
а да оне ружне снове
отјерају ноћне сове.

И још желим само ово,
да научим свако слово,
па да оној малој Ољи
писмо каже ко је воли.

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.