понедељак, 22. септембар 2014.

ШКОЛСКА ЗГОДА

У разреду крај прозора
сједи једна љупка Зора,
па крајичком ока гледа
како лопту шута Чеда.

Тај враголан кад год стигне
плавим оком њој намигне,
зато Зора и не хаје
што час школски траје, траје.


Ал’ та игра слатка мила
учи већ је досадила,
па кажњена бјеше Зора
премјештајем од прозора.

петак, 19. септембар 2014.

ЛОВ

Крену лисац баш у лов,
па обуче капут нов,
пушку он на раме стави,
и накриви шешир стари.

По шуми се дуго скит`о,
за зечеве свуд` је пит`о,
у све рупе завирив`о,
ал` не нађе ништа живо.

А кад крену гладан кући,
све зечеве проклињући,
зачу тада неко свира,
чини му се, са шешира.

Хитро с главе шешир скиде,
шта ли му то очи виде,
то се један зечић мали,
са гитаром важан прави.

На нишан он зеца стави,
већ је спреман да опали,
ал` ето му сад проблема,
он у пушци метка нема.

Паника га хвата тресе,
зец га зове да заплеше,
па у жице вјешто туче,
лисац поче да мјауче.

понедељак, 15. септембар 2014.

САРИН ПРОБЛЕМ

Дошла је из школе Сара
па са мамом разговара:
– Кажи мами, чедо мило,
шта се све у школи збило?


– Задаћа је тачна била,
на час нисам закаснила,
из природе добих пет,
на ликовном цртах цвијет.

И од данас – да знаш, мама,
сједим са дјевојчицама,
јер онакво понашање
не подносим код Немање.

Баш не схватам шта га вуче
с дјечацима да се туче,
ни шта му то не да мира,
па другаре малетретира

И зато сам – јер сам дама,
жељела да сједим сама,
па сам рекла учитељу
зашто имам такву жељу.

Учитељ је размислио,
па је онда одлучио:
– Ти са Каћом, Саро, сједи,
а Немањи казна слиједи.

петак, 12. септембар 2014.

НАЈБОЉИ ЛОВАЦ

- Ја сам чуо, драги дједе,
да си некад ловац био,
а зашто то више ниси
сад бих радо знати хтио.

- У праву си, мој унуче ,
бијах ловац ја без мане,
а што данас више нисам
криво јесте једно лане.


- Како лане, дједе драги,
кад је тако њежно мило,
шта је оно храбром ловцу
тако страшно учинило?

- Гледало ме уплашено
окицама црним својим
и њима ми – ко да рече:
- Ја се тебе ловче бојим!

- Од истине страшне такве
заплакаше очи моје,
и ланету тад обећах
с ловом мојим готово је.

недеља, 7. септембар 2014.

САЊИНА ТАЈНА

У наручје вјетра дах
и у њедра цвјетни прах,
а у очи сунца зраке
што виркају кроз облаке.

А у уши цвркут птице,
те шарене пјевачице,
ухватила Сања мала,
па кȏ тајну закључала.


Пустиће их кад се смрачи,
кад се небо наоблачи,
па ће онда све још више
да се сија и мирише.

субота, 6. септембар 2014.

СВАЂА

Усред игре поче свађа,
вучко лију лоптом гађа,
погоди је посред чела,
на земљу је лија сјела.

И лија се окуражи,
за гађање штогод тражи,
дохвати се пале крушке,
спуца вука усред њушке.


Плаче вук, и лија плаче…
Кога ли сад боли јаче?
Ал’ тако је лијо, вуче
Без разлога кад се туче!

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.