да потражи брата,
оставила мало
одшкринута врата.
Тад је згоду за се
ухватила Цица,
најешће се зачас
сочних кобасица.
У два, у три скока
на столу се нађе:
Које ли ће парче
да буде најслађе?
И таман кад хтједе
да загризе мало,
нешто је са стола
уз ломљаву пало.
Уплашено скочи –
на под поглед баци,
од њушке до репа
прођоше је жмарци.
Са стола су пале
три кристалне чаше,
јер пазила није
куда репом маше.
У страху се силном
у бијег дивљи даде,
удари у лонац –
и он на под паде!
И још је у скоку
запела за вазу,
просула се вода
на Тањину стазу.
Па сад, ено, сједи
на тавану шупе,
и проклиње своје
поступке приглупе.
Казна ми не гине –
сама себи каза –
три чаше и лонац…
Ух, куд још и ваза!
Мјауче и тужно,
дубоко уздише:
Никада у крађу
нећу ићи више!
Нема коментара:
Постави коментар