Усред једног великог града,
на седмом спрату солитера
живи једна малена Вера.
Сваког јутра будна у шест сати,
трчи у загрљај мами и тати,
и гледа како поспани журе,
као без главе по стану јуре.
- Не иди, тата, сачекај, мама!
Зар опет данас остајем сама?
Може ли посао бар један дан
да се некако уради сам?
- Не може, Вера, љуби те мама,
знаш ли да новца треба нама…
- Не може, Вера, љуби те тата,
ти знаш да нама треба плата…
А ти се сада врати у кревет,
тета ће доћи, то знаш, у девет.
Вријеме с њом ће брзо проћи,
и мама и тата с посла ће доћи.
И тако остаје малена Вера
на седмом спрату солитера,
бескрајно тужна, и с ким год – сама,
јер са њом нису тата и мама.
Нема коментара:
Постави коментар