недеља, 16. август 2015.

ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ

У школском се дворишту
јутрос граја дигла,
кад сам сва у журби
ја пред школу стигла.

Сви су се смијали
на сав божји глас,
држ’о се за стомак
и домарев пас.

Како се догодило -
то не знам ни сама,
али сам у кућним
дошла папучама.

Мора да су криве
фризура и шнале
што су ми код куће
ципеле остале.

Ма, нећу да плачем -
коме то још прија,
када сви се смију -
смијаћу се и ја.

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.