субота, 11. јун 2016.

РУПА


Била је у мом дворишту
једна огромна рупа,
велика кȏ два језера
кад би их ставили скупа.

Зар баш толика рупа?!

Можда је ипак била
мања за корак-два,
али баш је толика
била рупчага та!

Зар тако велика рупа?!

Па добро, ето, нек буде,
да је кô мочвара била,
можда је у њој било
и страшних крокодила!

Ма, баш толика рупа?!

Била је, то ми вјеруј,
без икаквих величања,
можда кȏ облак пун кише,
ил' нешто мало мања!

Па зар толика рупа?!

Могла је канта воде
да је напуни лако,
толика рупа је била
знај - сигурно је тако…

Ма, да л' је толика била?!

Као папагај понављаш
зар је, па зар је толика,
добро - можда и није
као што рекох велика…

Док је падала киша
мама је штиклом стала,
па је у трави остала
рупица савим мала…

субота, 4. јун 2016.

ЖЕЉЕ У БОЈИ

Цвркутнуо један кос:
- Нећу више жути нос!

Шапнула је тихо трава:
- Радије бих да сам плава…

Рикнуо је рогат јелен:
- Волио бих да сам зелен!

- Црвене бих боје трачак! -
жалио се и маслачак.

Мачак дријема неодлучан:
- Ја за боје нисам стручан!

- И шта да се ради сада? -
забринуто пита Рада.

- Ма, сад ћу их скупа с Пером
да  обојим фломастером!

- А ми? – другари ће углас.
Ово је садa ликовног час!

У машти нам много слика,
кȏ у правих умјетника!

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.