среда, 26. октобар 2016.

ПАДАЛИЦА


Једна звијезда неопрезна
мира нема дању, ноћу,
на критике и придике
одговара – е баш хоћу!

Једна звијезда неопрезна
не држи се свога јата,
сама свемир истражује,
каже – хоће из ината!

Једна звијезда неопрезна
с небеског је пала лица,
златним сјајем заискрила
и постала – падалица.

недеља, 16. октобар 2016.

ПРИЧАЛА МИ ЦРВЕНКАПА


Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
знајте, ово Црвенкапа
причала је мени лично!

Скакућући стазом шумском,
ко и досад много пута,
кренула је до бакице,
а не да кроз шуму лута.

У корпици колачићи,
изнад главе лишћа шум,
са свих страна птица цвркут,
овдје-ондје цвјетни жбун.

А јагоде тек дозреле
шапућу у један глас:
– Црвенкапо, љепотице,
с пута скрени, пробај нас…

Мислила се хоће-неће,
могла би и вука срести,
ал' ко још је чуо да вук
јагодице воли јести!

И баш никог не угледа
сем два зеца у пролазу,
па се срећно с јагодама
вратила на шумску стазу.

Кад на стази – гледај чуда –
ко још то да очекује –
стоји вук у црном фраку
и вучици намигује!

А и она сва у бијелом –
нит шта види нити чује,
лепезом се само хлади
и шапицом одмахује!

Чак и ловац с пушком стао,
сузи оком, нема срца
да у вука заљубљеног
из близине такве пуца.

Продужише пјевушећи
до медвједа матичара,
а за њима кум и кума –
лептирић и бубамара.

Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
Црвенкапа код баке је,
па питајте баш њу лично!

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.