Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
знајте, ово Црвенкапа
причала је мени лично!
Скакућући стазом шумском,
ко и досад много пута,
кренула је до бакице,
а не да кроз шуму лута.
У корпици колачићи,
изнад главе лишћа шум,
са свих страна птица цвркут,
овдје-ондје цвјетни жбун.
А јагоде тек дозреле
шапућу у један глас:
– Црвенкапо, љепотице,
с пута скрени, пробај нас…
Мислила се хоће-неће,
могла би и вука срести,
ал' ко још је чуо да вук
јагодице воли јести!
И баш никог не угледа
сем два зеца у пролазу,
па се срећно с јагодама
вратила на шумску стазу.
Кад на стази – гледај чуда –
ко још то да очекује –
стоји вук у црном фраку
и вучици намигује!
А и она сва у бијелом –
нит шта види нити чује,
лепезом се само хлади
и шапицом одмахује!
Чак и ловац с пушком стао,
сузи оком, нема срца
да у вука заљубљеног
из близине такве пуца.
Продужише пјевушећи
до медвједа матичара,
а за њима кум и кума –
лептирић и бубамара.
Да не буде да измишљам
или нешто томе слично,
Црвенкапа код баке је,
па питајте баш њу лично!
Нема коментара:
Постави коментар