Кад је звона звонки глас
одзвонио задњи час,
напоље је истог трена
Игралишту мисли јуре,
за мислима ноге журе,
само торба на леђима
не слаже се нешто с њима.
Узбуна је у њој права,
читанку већ боли глава,
нотна свеска, није шала,
у несвијест, ено, пала.
Свеске редом муку муче,
лењир по средини пуче,
лекција о сунцокрету
за страну се држи пету.
Ни перници није лако,
блок се држи како-тако,
заврши се све сударом
радне свеске са шестаром.
Сва се ова трка збила
јер се Лена заљубила,
па само је хтјела Марка
да погледа из прикрајка.
И торба се љути мање
– баш је љубав чудно стање!
Гледај како Лена блиста –
биће сутра прича иста!